Autor: Igor Išpanović

“Veoma izvesna opasnost od pojave i pogoršanja hroničnih i malignih oboljenja kada se epidemija završi”

Uvođenjem restriktivnih vanrednih mera umnogome je ograničen prostor za lečenje pacijenata koji nisu oboleli od virusa COVID-19. Između ostalog, njima su prevashodno pogođene privatne zdravstvene ustanove koje rade u smanjenom kapacitetu i uz kraće radno vreme. No, mogućnosti nisu ništa veće ni kad je reč o državnim zdravstvenim ustanovama čiji rad je prilagođen novonastalim okolnostima.

Naime, iako većina lekara u državnim bolnicama i domovima zdravlja širom Vojvodine i dalje radi, njihov posao je u potpunosti podređen i uslovljen odlukama novosadskog Kriznog štaba, odnosno Pokrajinskog sekretara za zdravstvo. Usled takvog odnosa u lancu odlučivanja, donesene su mere koje se odnose na odlaganje svih lečenja ili operacija koje nisu hitne. U bolnicama je ograničen prijem pacijenata, a lekari koji rade u državnim zdravstvenim institucijama su sprečeni da odlaze u privatne klinike, iako u nekima čine glavni deo medicinskog osoblja. Čak su i određena odeljenja, kao što je slučaj sa onkologijom u somborskoj bolnici, premeštena kako bi se sprečili potencijalni kontakti između zaraženih od virusa korona, drugih pacijenata i lekara.

Zbog opšte pometnje i preusmeravanja fokusa u zdravstvenom sistemu Srbije na borbu protiv širenja epidemije, mnogi pacijenti su se našli u situaciji da im je lečenje iznenada prekinuto. Pacijentkinja iz Subotice koja nam se požalila, ali je želela da ostane anonimna, nije imala očitanu dijagnozu ni ispisane adekvatne terapije, pa je „preko bolničke ograde“ morala da dobije odgovarajuće papire.

– Bila sam upućena na dalje lečenje i jedina opcija mi je bila da se okrenem privatnim zdravstvenim ustanovama. To je bio neželjen trošak. Završila sam u salonu za rehabilitaciju, pošto sam samo tamo mogla da dobijem odgovarajuću terapiju. Međutim, odlukom o zatvaranju objekata za negu tela i salona lepote, meni je opet bila uskraćena terapija, objasnila je ona u izjavi za VOICE i dodala da je, pritom, morala da okonča bolovanje i vrati se na posao, iako lečenje nije bilo završeno.

Iako nisu svi privatni zdravstveni objekti u potpunosti zatvoreni, njihov sistem rada je značajno promenjen uvođenjem restriktivnih mera. Naime, pored skraćenog radnog vremena, njihov kapacitet je bitno oštećen zabranom rada medicinskom osoblju iz državnih bolnica. Iz subotičke poliklinike „Medic“ su za VOICE poručili da se njihov rad svodi na „puko dežurstvo“ i da jedino što mogu da kažu pacijentima koji ih zovu jeste da se obrate lekarima opšte prakse u Domu zdravlja.

S druge strane, doktor Miroslav Ilić iz Novog Sada rekao je za VOICE da su mu se mnogi pacijenti požalili kako ne mogu da budu operisani, iako imaju karcinom materice ili dojke, kao i da zbog trenutne neorganizovanosti „ispaštaju i akutni, hronični i onkološki pacijenti“.

– Inicijalne mere su bile preduhitrene i donesene pre nego što se bilo šta zaista znalo o obrisima situacije u kojoj se nalazimo, pre nego što se znalo išta o potencijalnim žarištima. Pitam se kada će sve ovo moći da se sagleda na jedan adekvatan način i puste u rad oni delovi zdravstvenog sistema koji bi mogli da pomognu pacijentima koji nisu oboleli od korona viursa, rekao je Ilić i konstantovao da terapije ne mogu da se prekidaju, jer je to isto kao da ih nikada nije ni bilo.

Pretnja od zaraznih bolesti definisana je zakonskim aktima kao posebna kategorija. S druge strane, u Srbiji zvanično postoje dva sektora u zdravstvu – državni, čiji je osnivač Republika Srbija, i privatni. Pritom, zakonom je regulisano da oni čine jedinstven zdravstveni sistem i prema tom pravnom aktu bi trebalo da se oba finansiraju iz Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO). Međutim, u stvarnosti je situacija drugačija. Takođe, još jedan od problema jeste i nedostatak podzakonskih akata kojima bi se precizirale obaveze ova dva sektora tokom vanrednog stanja. Usled toga, dešava se da Vlada sve postojeće resurse stavi pod svoje upravljanje, ali do konfuzije dolazi jer se uredbe i akti niže snage donose u skladu s zahtevima situacije na terenu. U slučaju Srbije, kao što je napomenuo doktor Miroslav Ilić, to je dovelo do situacije da je ceo zdravstveni sistem stavljen pod „monopol države“ i da se celokupno lečenje, bilo zaraženih virusom korona ili drugih pacijenata, odvija pod „palicom jednog čoveka“.

Epidemiolog Predrag Đurić je, u nedavnom intervjuu za portal Storyteller, istakao da „nemogućnost lečenja drugih bolesti, preventivnih i kontrolnih pregleda, zdrave ishrane i fizičke aktivnosti, kao i očuvanje mentalnog zdravlja u dužem vremenskom periodu“ mogu da dovedu do ozbiljnijh posledica po stanovništvo. Međutim, neminovno je da se prilikom spovođenja mera smanjuju svi kontakti, što uključuje i zdravstvo, i da se primaju isključivo hitni slučajevi, dok se kod ostalih pacijenata primenjuje princip svrsishodnosti i vaga dobrobit u odnosu na rizik. Time neizbežno dolazi do pogoršanja opšteg zdravstvenog stanja populacije.

Predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije (SLFS) Rade Panić u izjavi za VOICE  ističe da se uspešnost zdravstvenog sistema u toku epidemije treba meriti uspehom u ostvarivanju dva cilja – sprečavanja širenja zaraze i pružanja adekvatne zdravstvene zaštite za druge pacijente.

– Smisleno donešene mere, kao i pravovremeno koordinisano sprovođenje istih, pored stavljanja epidemije pod kontrolu, upravo za cilj imaju da svi oni kojima je to neophodno, a nisu COVID-19 pacijenti, dobiju odgovarajuće lečenje i terapiju. Sve ono što nije urađeno mora se nadoknaditi u periodu po završetku epidemije, najčešće sa premorenim, istrošenim, odnosno zdravstvenim sistemom koga treba oporaviti od sloma, rekao je Panić i dodao da poseban akcenat treba staviti na posledice po opšte psihičko zdravlje populacije.

Kako bi zdravstvenom sistemu bilo ostavljno prostora za disanje u toku epidemiološke situacije, na plećima epidemiloga je da se u periodima između potencijalnih zdravstvenih kriza bave predlaganjem mera, uspostavljanjem sistema koji omogućavaju preventivno delovanje i edukacijom nosioca vlasti i zdravstvenog sistema za adekvatnu reakciju. Međutim, brojke i stepen opterećenosti našeg zdravstva u ovom trenutku govore da je država bila nespremna, a jedan od razloga jeste nedovoljno ulaganje u zdravstvene radnike, kao i višedecenijsko srozavanje i degradiranje tog istog sistema kojem se aplaudira samo onda kada postane poslednja slamka spasa.

Olako shvatanje mogućih pretnji od epidemije, smatra Rade Panić, uvek se skupo plaća.

– Nizak stepen testiranja, kašnjenje rezultata, usmeno saopštavanje, loše organizovani trijažni centri van zdravstvenih ustanova na početku, kašnjenje sa formiranjem trijažnih centara u ustanovama, stalno menjanje protokola za zbrinjavanje pacijenata u smislu smeštaja, trošenje resursa na nepotrebno transportovanje i, najbitnije, potpuni nedostatak zaštitne opreme na početku i nekompletna, kao i neadekvatna, distribucija kasnije doveli su do velikog broja obolelih i visoke smrtnosti, objašnjava Panić i dodaje da je veoma izvesna opasnost od pojave i pogoršanja hroničnih i malignih oboljenja jednom kada se epidemija završi.

Neodgovoran pristup države povlači ozbiljne posledice i razotkriva ogromne propuste zapostavljenog zdravstvenog sistema i tokom samog suzbijanja pandemije. Zbog toga se dolazi do scenarija u kom ljudi prekidaju terapije, vraćaju se na posao jer nemaju drugih opcija, a tamo im ponekada nije pružena adekvatna medicinska i zaštitna oprema. Time, oni postaju potencijalni broj na spisku zaraženih od virusa korona, koji može da bude smrtonosan ukoliko ti ljudi imaju pridružene bolesti koje nisu redovno tretirane, ukazuju naši sagovornici.

Ipak, s državnog vrha se za neorganizovanost i nespremnost zdravstva krivica svaljuje na neodgovorne građane, čime se opravdava veoma duga primena restriktivnih mera po pitanju slobode kretanja građana, kao i nekih drugih prava, kao što je pristup odgovarajućoj zdravstvenoj zaštiti i nezi. Međutim, kvalitet predloženih i sprovedenih mera, kao i spremnost i kapaciteti zdravstvenog sistema direktno su srazmerni uspehu. On se jedino može meriti u odnosu na dužinu trajanja, opterećenost ili preopterećenost zdravstvenog sistema i posledice po populaciju kojoj su zdravstvene usluge bile neophodne i u toku vanrednog stanja.

Preuzeto sa sajta voice.org.rs: http://voice.org.rs/lekari-zbog-ogranicenog-prava-na-lecenje-ispastaju-akutni-hronicni-i-onkoloski-pacijenti/