U toku je 15. mesec kako je život u Srbiji snažno obeležen epidemijom kovida 19. Sa ove vremenske distance možemo da uočimo određene reakcije na nastalu pretnju, vredne svake pohvale. Tu pre svega spada požrtvovanost zdravstvenih radnika koji su, u okviru sticajem okolnosti nametnutih ograničenja i datih mogućnosti, mnogo učinili da tragične posledice epidemijskih udara ne budu još gore.

Priznanje bi valjalo odati i iznenađujuće dobro ustrojenoj elektronskoj bazi podataka, da ona nije, umesto služenja svojoj svrsi, postala izvor sračunatih dezinformacija. Afirmativnu ocenu takođe zaslužuje brzina nabavki velikih količina vakcine, mada su nepoznati uslovi kako se do njih došlo.

No, kako naslov kaže, cilj nam je da ukažemo na slabosti sistema, jer njihovo uočavanje i, ako treba, žigosanje može da pomogne uspešnijem suočavanju sa ovakvom ili sličnom pretnjom u budućnosti. Nabrojmo te slabe tačke.

Nepripremljenost. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) godinama je ukazivala na opasnost od pojave pandemije i potrebu blagovremene pripreme (organizacija zdravstvene službe za vanredne situacije, nabavka zaštitne opreme itd.). Posebno je isticano osam mogućih pretnji, od kojih je jedna ličila na pojavu novog virusa korona. Mi smo se uporno oglušivali o sva ta upozorenja.

Lakomislenost. Paradigmatična za neshvatanje situacije je konferencija za štampu 26. februara 2020, kada nam je obećavano da će nas spasiti rakija i da je vreme za šoping u Milanu. Ovog februara je udruženje građana Skupština slobodne Srbije govorima pred Ministarstvom zdravlja obeležilo godišnjicu kratkovidosti zvaničnika kao Dan političke i stručne neodgovornosti.

Sejanje panike. Samo par nedelja posle te „smehotresne“ konferencije predsednik SNS je zavapio da će groblja biti mala za sve žrtve predstojećeg pomora. Zvanično saopštavani podaci uopšte nisu davali osnova za dramatičnost, pa je njegova izjava bila prvi nagoveštaj o vođenju „dvostrukog knjigovodstva“, tj. umanjivanju podataka o obolevanju i umiranju za javnost. Međutim, čak i da su stvarni brojevi bili mnogostruko veći, reakcija je bila neprimerena.

Upitna zakonitost izbora Kriznog štaba (KŠ). Osnivanje ovog tela praćeno je nizom kontroverzi:

a) ustanovljeno je odlukom Vlade na dan kada se ona nije sastala;

b) odlučeno je o njegovom postojanju na osnovu zakonskog propisa kojim se ne reguliše ta materija;

c) tek u jesen 2020, više od pola godine po početku rada, KŠ je prvi put, i to jednom rečenicom, pomenut u novoj verziji Zakona o sprečavanju i suzbijanju zaraznih bolesti;

d) po slovu tog zakona, umesto do tada nepoznatog KŠ, aktivira se i ključnu ulogu u protivepidemijskoj borbi ima Komisija za zarazne bolesti, ali ona mesecima nije sazivana.

Sporno uvođenje vanrednog stanja. Problemi su sledeći:

1) Vanredno stanje proglašava se kada je ugrožen opstanak države. To se tokom mnogo prethodnih decenija desilo samo dva puta – 24. marta 1999 (NATO napad) i 12. marta 2003. (Đinđićevo ubistvo).

2) Primerena reakcija bila je proglašenje epidemije od većeg epidemiološkog značaja, odnosno vanredne situacije (Zakon o spreč. i suzb. zar. bol.)

3) Alternativno rešenje bilo je aktiviranje Štaba za vanredne situacije (Zakon o smanjenju rizika od katastrofa).

4) Vanredno stanje uvedeno je 15. marta, četiri dana pre proglašenja epidemije. Time je „komandant parade“ postao predsednik Republike, a ne ministar zdravlja (tačka b) ili policije (tačka c).

Rigidnost. Neka rešenja nametnuta tokom vanrednog stanja imala su elemente nepotrebne surovosti, recimo, dozvola starijima od 65 godina da napuštaju kuću samo jednom sedmično u „vampirsko doba“ (od 4 sata) i da se vrate malo posle prvih petlova (pre 7 sati), restriktivne odredbe o šetanju pasa itd.

Ignorisanje preporuka SZO i tuđih poučnih iskustava. Na početku nismo imali ni opreme, ni testova, tako da nismo mogli da se držimo korisnih saveta iz sveta. Nejasno je zašto smo i kasnije istrajavali u toj politici.

Dominacija politike nad stručnošću. Kako je vreme prolazilo, postajalo je sve jasnije da je KŠ oruđe u rukama političara. Najeklantantniji primeri dešavali su se kad predsednik SNS direktno dezavuiše upravo donete odluke stručnjaka.

Izmišljanje „pobede nad kovidom“ zbog izbora. Pre i posle ukidanja vanrednog stanja, puštani su glasovi da je virus „izgubio snagu“, a stvoren je i čitav novogovor pojmova sa pomerenim značenjem (epidemijski rep, zaostali džep, izgubljena virulencija itd.), kako bi se nesmetano odvijale predizborne aktivnosti.

Poziv na letnje spontano zaražavanje. Jedan član KŠ poručio je građanstvu da je leto idealna prilika da se zaraze novim virusom korona, a ostale njegove kolege su ga indirektno podržale konstatacijom da to ne treba baš tako otvoreno da se kaže (implicitno, može da se radi). Uz odobrenje predizbornih aktivnosti, taj stav je odgovoran za drugi, letnji talas epidemije.

Iznenadni napadi „strogoće“. Prvo, 6. jula prošle godine, kada su izborne aktivnosti završene, a naslućivali su se izrazi građanskog nezadovoljstva, predsednik SNS je najavio uvođenje policijskog časa. Drugo, 1. marta o.g. kao da se Krizni štab prenuo iz letargije i predložio uvođenje vanrednog stanja i policijskog časa u vreme kada je broj novozaraženih bio 3000, a ne ranije, kada je dosezao 8000. Nameru predsednika osujetili su masovni protesti građana, a ideju KŠ – reakcija medija, lekara i široke javnosti.

Nepreduzimanje potrebnih mera uoči trećeg talasa. KŠ je svoju pasivnost pravdao navodnim zakonskim slabostima (Zakon o spreč. i suzb. zar. bol.), što je bio loš izgovor jer je po istom zakonu suzbijana variola 1972. godine. Uz to, i kada je zakon izmenjen, ponašanje zdravstvenih vlasti nije se promenilo.

Krivotvorenje podataka. Verovatno najsramniji prestup tokom protivepidemijske borbe predstavlja bezočno prekrajanje statistike obolelih i umrlih od kovida 19. Falsifikovanje je započeto još prošlog marta i nastavilo se do danas. Njegove razmere su tolike da sam ih nazvao najvećom prevarom tokom više od 800 godina istorije srpske medicine.

Stradanje zdravstvenih radnika. Srbija je verovatno evropski, a moguće je i svetski neslavni prvak po broju žrtava kovida 19 među lekarima u odnosu na veličinu populacije. Do tog podatka došlo se tako što je Sindikat lekara i farmaceuta Srbije savesno beležio sve žrtve iz svojih redova. Izvesno je da je takođe teško pogođen viši i srednji medicinski kadar, ali nedostaju odgovarajući podaci. Pomor je bio najizrazitiji tokom prvog i drugog talasa, kada je, uz druge nedaće, nedostajala zaštitna oprema.

Sukob KŠ sa lekarima. U tipičnom odbranaškom maniru, pokušavajući da skinu odgovornost sa sebe, članovi KŠ su rekordno umiranje lekara pravdali:

a) nespretnim skidanjem zaštitne opreme (u vreme kada jedva da su je i imali)

b) zaražavanjem tokom kafe pauza

c) izloženošću virusu van radnog mesta. Te neosnovane optužbe izazvale su opravdano ogorčenje lekara.

Loša organizacija posla. Zdravstvo ni pre epidemije nije funkcionisalo idealno, a tokom novonastale situacije ispoljile su se sve njegove slabosti. U punoj meri su se očitovale štete izazvane politikom izbora partijski odanih, a nesposobnih kadrova, koji obično nisu uživali potreban ugled u kolektivu. Pojedini zdravstveni radnici su terani na dežurstva do iscrpljenja, ukrštali su se čisti i nečisti putevi, pristup zelenim i crvenim zonama odudarao je od normi, a za prijem bolesnika kriterijum je bio serološki test, što je direktno vodilo rasejavanju zaraze po bolnicama.

Stručne greške i propusti. O njima će tek biti reči. Kreću se od haotičnog postupka sa obolelima, koji su pod nehumanim uslovima satima čekali na pregled u pretrpanim čekaonicama kao inkubatorima zaražavanja, preko trapave kontrole granica i formiranja karantina mimo svih pravila, do pogrešno odabiranih i primenjivanih testova.

Osvetoljubivost zdravstvenih vlasti. Kažnjavani su čak i zahtevi lekara da dobiju obične maske, a kada su se u avgustu spontano okupili lekari koji su kasnije osnovali udruženje Ujedinjeni protiv kovida (UPK), počela je odmazda. Pojedincima je uskraćivano pravo na rad, smenjivani su sa načelničkih pozicija, a usledila je i direktiva da direktori zdravstvenih ustanova naprave i „dostave gde treba“ spiskove „pobunjenika“. Umesto straha, javio se revolt, pa je broj početnih potpisnika za smenu KŠ sa 350 narastao na skoro 3000.

Populizam. Nebrojene akcije vlasti, od nabavke nepotrebno velikog broja respiratora i njihovog pompeznog darivanja bolnicama koje ne mogu da ih koriste, do hitnog uvoza nekorisnog hlorokina, imale su prevashodno propagandni karakter.

Tajanstvenost. Nabavke su po pravilu obavljane na netransparentan način, po principu: „E, baš neću da vam kažem.“ Još gore je što su neki kapitalni projekti ušli u fazu realizacije ili su joj se primakli pod okriljem zabrane okupljanja, dakle ne samo bez odgovarajuće javne rasprave, već skoro sasvim „iz potaje“. Reakcija na takvo ponašanje vlasti je impresivan Ekološki ustanak 10. aprila o.g., a prva konkretna akcija na području Beograda je blokada deponije u bari Reva na području Krnjače 21. maja o.g.

Neuspešno balansiranje između zdravlja i ekonomije. Stvorena je lažna dilema, mada je iskustvo pokazalo da su nacije kojima je prioritet bilo zdravlje građana istovremeno i ekonomski profitirale. Neke zemlje jugoistočne i istočne Azije imale su stotinama, pa čak i hiljadu-dve puta manje umrlih od kovida 19 nego Srbija, a BDP im je rastao u vreme pandemije.

Usporeno vakcinisanje. Jedina smo zemlja na svetu čija je ponuda vakcina prevazilazila potražnju. Morali smo da poklanjamo vakcine drugim zemljama i da pozivamo susede da se vakcinišu kod nas, kako nam neočekivane zalihe ne bi propale. Dok je nabavka vakcina bila uspešna, zdravstveno prosvećivanje je potpuno zatajilo. To je i razumljivo, jer su se mesecima na pojedinim režimskim medijima pojavljivali neobični likovi sa ksenofobičnim stavovima, zaokupljeni imaginarnim zaverama.

Umesto zaključka: Moglo bi se ići u detalje i nabrajati dalje, ali je već pređen predviđeni obim članka. Suština je u tome da je Srbija odabrala sopstveni put protivepidemijske borbe, oglušujući se o iskustva najuspešnijih, te da se po procentu žrtava kovida 19 našla pri vrhu neslavne svetske liste.

Zoran Radovanović je član Saveta udruženja lekara Ujedinjeni protiv kovida i koordinator za zdravstvo Skupštine slobodne Srbije

Preuzeto sa sajta slobodnamisao.rs: https://slobodnamisao.rs/2021/05/23/osvrt-na-suzbijanje-kovida-19-populizam-osvetoljubivost-lazni-podaci-stradnje-zdravstvenih-radnika/