Zakon o zdravstvenoj zaštiti-predlog izmena i dopuna.

Čl. 105 kaže: Zavod za hitnu medicinsku pomoć je zdravstvena ustanova u kojoj se odvija hitna medicinska pomoć i sanitetski prevoz akutno obolelih i povređenih u druge odgovarajuće zdravstvene ustanove, prevoz pacijenata na dijalizi, kao i snabdevanje lekova koji se daju hitnim slučajevima.

Radni materijal: Predlog za stratifikaciju hitne medicinke pomoći u posebnu zravstvenu grupu za pehospitalnu urgentnu medicinu.

Urgentna medicina je posebna multidisciplinarna oblast medicine. Bavi se u mirnodopskim uslovima zbrinjavanjem:

A) Urgentnih, hitnih, i neodložnih stanja:

1. Urgentna stanja,

-su ona stanja koja nastaju naglo, iznenada,
-vitalno ugožavaju bolesnika,
-zahtevaju hitnu primenu adekvatnih i bezbednih medicinskih procedura na prehospitalnom nivou.

To je u svrhu stabilizacije vitalnih funkcija i prevencije komplikacija. Po stabilizaciji obavezan je stručni transport (lekarskom  ekipom SHP), do tercijernog centra (III) gde se nastavlja dalja hitna invazivna dijagnostika i terapija. Lečenje se dalje sprovodi u jedinicama invazivne nege.

2. Hitna stanja nastaju postepeno u toku više sati

-ne zahtevaju invazivnu dijagnostiku
-terapija se započinje prehospitalno, nastavlja u toku više sati u opservacionim jedinicama i dalje u kućnim uslovima.

3. Neodložna stanja od 21h do 7h. (to su ona klinička stanja koja u periodu od 7h do 21h obavlja neodložna služba doma zdravlja.

Zbrnjavanje urgentnih i hitnih bolesnika sprovodi se u ustanovama urgentne medicine koje su stratifikovane na:
I) primarne ustanove, predstavljaju ustanove za prehospitalnu urgentnu medicinu i to: Zavodi, službe i stanice za hitnu medicinsku pomoć.
II) Sekundarne su regionalni kliničko-bolnički centri. Tu se primenjuje ne invazivna dijagnostika i nastavlja sa sa započetom odgovarajućom terapijom na prehospitalnom nivou, i dopunjuje u skladu sa učinjenim dijagnostičkim procedurama.
III) Tercijerne spadaju Klinicki centri (KCS, KC u N. Sadu, i VMA gde se odmah primenjuje hitna invazivna dijagnostika i invazivna terapija).

Osnovni zahtevi ovog sistema medicinske nauke su:

a) primena dobre kliničke prakse u skladu sa primenom integrisanih menadžment sistema (zahtev evropske unije),
b) timski rad i tesna saradnja na nivou funkcionalnih jedinica (primarne, sekundarne i tercijerne),
c) rezultati su zbirni na nivou svih funkcion. jedinica (pojedinačni rezultati na nivou pojedinačnih funkcionalnih jedinica) nisu dovoljno validni i kao takvi se ne mogu razmatrati).

B) U slučaju masovnih nesreća, prirodnih katastrofa i novonastalih kriza prehospitalna urgrntna medicina postupa koordinisano sa drugim relevantnim timovima: MUP-om i vatrogasno-spasilačkim timovima po utvrđenom prtokolu za masovne nesreće. Organizacioni plan sistema urgentne medicine sačinjava se prema normativima koji definišu lokalni, regionalni i naciomalni nivo.

U skladu sa navedenim kada je reč o urgentnoj medicinskoj pomoći treba je izmestiti iz grupe primarne zdravstvene zaštite (u kojoj su Domovi zdravlja) koji se bave osnovnom zdravstvenom zaštitom. Hitna medicinska pomoć je primarni deo urgentnog sistema i kao takvu je i treba prepoznati i sistematizovati u novu adekvatnu grupu.
Imperativ urgentne medicinske pomoći je posedovanje najnovijih znanja, kompatibilnih najnovijim rezultatima objavljenih studija i konsenzusu eksperata uz poštovanje potreba, specifičnosti i mogućnosti primene u našim uslovima.
Funkcionalne karaktristike urgentnog sistema su znanje, („Znanje je moć, ko ima znanje ima moć.“) inteligencija, kreativnost, kontinuirano obrazovanje stručno usavršavanje i brz tehnološki razvoj.

Iz iznetog proizilaze usvojene odredbe dobre kliničke prakse koje podrazumevaju:

1) modernu organizaciju i to po projektima (npr. za AKS, AMU, TRAUMU, urgentna stanja u pedijatriji, itd),
2) strateško planiranje,
3) identifikaciju resursa kao: obrazovanih kadrova (adekvatne specijalizacije za ovu oblast su specijalizacije iz urgentne med, interne i kardiologije, anestezije sa mogućnošću za sub. spec. iz reanimatologije, traumatologije i pedijatrije), kontinuirano obrazovanje, materijalna sredstava, opremu, tehniku i svih kadrova za podršku, kao pravnog ekonomskog i informacionog sistema.
4) Identifikaciju  prioriteta i postavljanje ciljeva. Ciljevi moraju biti ostvarivi dostižni, primenljivi na celoj tritoriji zemlje pod uslovima jednakim za sve. Uporište za navedeno neophodna je stalna komunikacija hitne medicinske pomoći sa katedrama: za urgentnu medicinu, kardiologiju, anesteziju i reanimaciju, pedijatriju regionalnog  Medicinskog fakulteta, PCI centrima jedinicom za moždani udar, odborom za kvalitet SLD-a, sekcijom za urgentnu medicinu i lekarskom komorom, SLFS-om.
5) Definisanje procedura i uputstva (vodiča) koji su jasni ne dvosmisleni i obavezujući),
6) razvoj profesionalizma,
7) prenošenje znaja (studentima medicine, lekarima na obaveznom i specijalističkom stažu kao i studentima medicine i drugim obrazovnim profilima u skadu sa potrebama poslovnog procesa po modelu mentorskog rada).

Dobra organizacija ovog sistema je:

-objektivno prihvatljiva,
-ekonomski isplativa,
-obezbeđuje zadovoljstvo korisnika (pacijenata), zadovoljstvo zaposlenih.

Sve ovo predstavlja garant daljeg razvoja šire društvene zajednice.

Po prihvatanju datog predloga treba krenuti u procedure izdrade Zakona o hitnoj pomoći.

Preporuke za odgovorne:

1. „U sadašnjem trenutku, kvalitet je naša zadnja šansa koja nam se pruža, kvalitet nije sve, ali sve ja ništa bez kvaliteta”.
2. „Ako se sistem ne menja na bolje spontano će se urušiti na gore (Adižes)“.

 U Beogradu, 28. 01. 2016. godine

Prim. dr Milovanka Jančev
internista-kardiolog