Док стотине тешко болесних људи данима стојe или леже испред болница чекајући на медицинску помоћ, министар здравља не само да не тражи међународну помоћ, већ несебично нуди лекаре Министарству одбране за хуманитарну мисију у Централноафричкој Републици

Стојећи над гробовима бар 50 људи, колико на дневном нивоу Србија приноси као жртву ковиду, Ана Брнабић је обавестила нацију да не верује у мере већ у вакцине. И то би било у реду да је чиновница која ћаска са сопственим друштвом на приватној седељци или да је премијерка која је прогласила обавезну вакцинацију. Није, она је неко ко је за себе приграбио улогу не само главног епидемиолога већ и функцију на коју је до сада претендовао само председник – бога који одлучује у којој мери ћемо се разболевати, умирати, који ће уништавати здравство и иживљавати се над лекарима, а да за то не сноси никакву одговорност. При томе чак није нашла за сходно ни да распусти Кризни штаб на чијем је челу (функција му је да доноси мере), већ само да га јавно још једном понизи јер јој се може и јер су јој стручњаци који седе у њему дали легитимитет да то чини.

Не баш тако давно, у априлу прошле године, на једној од свакодневних конференција за штампу КШ (то је био онај формат када се стручњаци окупе и сатима одговарају на питања да би грађанима приближили епидемију и појаснили да друштвене мреже нису релевантан научни извор), премијерка је наступила дијаметрално другачије. Видело се да је то она, била је неваспитана и драла се, али је заступала друге вредности: „Има много људи који не поштују све мере које Влада доноси, зато што мисле да су глупе, да су сувише рестриктивне или, као што чујемо многе стручњаке – паметњаковиће, оне су у супротности са законима, са Уставом ваљда… Лекарима који раде 12 и више сати, шамар је у лице када после толико напорних смена изађу на улице и виде масу безбрижних шетача.“

Па шта се догодило у међувремену, осим што су ти „паметњаковићи“ који се позивају на Устав постали респектабилна сила која је објаснила да је обавезна имунизација неуставна, да су неуставни и ковид пропуснице и ограничења кретања и све што није масовно народно весеље на којем су маске ометајући фактор? Можда још само једна ситница – уместо да будемо најбољи у свету у борби против короне, зацементирали смо најгоре место и по броју оболелих и умрлих (стварне а не фингиране бројке), али и вакцинисаних у односу на доступност вакцине. Нико се више не сећа чудесних напора председника да први у свету направи „шведски сто“ са вакцинама, већ сви наводе податак да је Србија у периоду од 31. јула до 30. септембра вакцинисала само три одсто становника, док је Косово у истом периоду вакцинисало чак 29 одсто.

А када ни са Косовом не можемо да трчимо трку, што бисмо је уопште трчали? Хајде да уместо тога сви колективно шамарамо лекаре. А што да не, и размажене пацијенте који мисле да имају права да стигну до тих лекара и да под стручним надзором ставе под контролу свој канцер, дијабетес или неуролошка обољења попут шлога или Паркинсонове болести.

„Када сам изашла из црвене зоне, пола пацијената ми се није појавило јер је у међувремену преминуло, део јер није имао адекватну здравствену негу, а део јер се разболео од короне која их је однела због иначе лошег здравственог стања које имају неуролошки пацијенти. Велики део није могао да дође јер је у толико лошем стању да физички није могао да се пребаци до болнице, а они који су стигли били су у трагичном стању. Само се гомила број пацијената које морамо да обрадимо, јер ми не можемо у тим кратким размацима када нисмо у црвеној зони да покријемо све пацијенте који у међувремену нису имали где да оду. Лекари који раде у Клиничком центру су пребачени у Батајницу, а на ВМА се улаз чува пушкама да народ који не може да дође до лекара не би провалио у болницу. Не постоји анестезиолог који није у ковиду и који може да уђе у салу са хирургом и да на време оперише неки карцином дојке, који је данас оперативан а за три месеца ће метастазирати. Али то чак не мора ни да буде рак, неко ће умрети од перфорације слепог црева у 21. веку, од нечег што се решава за 45 минута у сали. И ником ништа“, каже др Анђела Гавриловић, неуролог у КБЦ Звездара.

Са 6.000 до 8.000 дневно заражених, према званичним подацима а објективно далеко више („на основу епидемиолошког испитивања процењује се да је број заражених најмање три до четири пута већи“, пише у извештају Завода за јавно здравље из Пирота објављеном 25. 9. 2021) уобичајено је да државе траже помоћ међународне заједнице. Када је у Португалији на дневном нивоу било заражено око 15.000 грађана, пацијенти су слати у Француску, Шпанију, Луксембург и Аустрију, а Немачка (конкретно Бундесвер – армија Немачке) је послала екипу од 26 стручњака која је на приватној клиници успоставила одељење интензивне неге, с обзиром на то да су све државне већ биле заузете. Уместо да Србија примени нешто слично, одлучила се да сопствене пацијенте распе по дугим редовима или да их смести на ледину да чекају упражњено место или слободног лекара, а да сама буде велика и моћна и понуди помоћ Централноафричкој Републици.

Министарство одбране је 20. септембра упутило допис Министарству здравља, позивајући се на састанак који је одржан недељу дана раније, да им помогне у обезбеђивању медицинског особља у војној болници у Централноафричкој Републици у оквиру мултинационалне операције УН, јер услед услуга које војномедицински сектор пружа цивилном нису у стању да обезбеде одређене специјалисте за мисију, међу којима анестезиологе, инфектологе, интернисте, специјалисте ургентне медицине… Само три дана касније уз ознаку ХИТНО, Министарство здравља (у потпису документа је Златибор Лончар) је упутило писмо свим цивилним здравственим установама да изврше анкету и виде ко је заинтересован. Иако је наглашено да се из анкете изузимају здравствени радници у областима медицине и стоматологије које су дефицитарне у Републици Србији за 2021. годину, ипак је и та могућност отворена следећим речима: „Изузев уколико здравствена установа којом руководите нема изузетну могућност и заинтересованост здравствених радника и у области дефицитарних грана медицине.“

Дакле, ако је неко баш заинтересован да напусти Галипоље и оде да лечи у земљи у којој нема више од 100 оболелих од ковида на дневном нивоу, наћи ће се начин да му се омогући, па макар био и инфектолог, а интернистима и лекарима ургентне медицине је то дозвољено без икаквих ограничења. Па шта ако их нема довољно да попуне екипе у овдашњим ковид зонама, већ у сменама раде патолог и гинеколог или неуролог и неонатолог, званично нису дефицитарни.

„Одавно је спорно зашто се из цивилног сектора лекари шаљу у војне мисије, али у овом тренутку ниједан лекар, било које специјалности, не би смео да оде из државе а да га држава добровољно шаље. Немогуће да неко не буде на радном месту када званично имамо 8.000 оболелих, а неки кажу да је то и 40.000. Још на почетку епидемије, када смо као синдикат захтевали да се запосле сви медицински радници који су на бироу, нас је било 15 одсто мање него што је потребно. То није прошло, конкурси се расписују на одређено, а у последње време се најчешће потписују волонтерски уговори. А сада је ситуација много гора, преминуло је 130 лекара, многи су на боловању, а многи дају отказе и одлазе. Притом лекар након ковида месецима није лекар, рецимо, анестезиолог мора да трчи или да четири сата реанимира пацијента, а то бар шест месеци након болести не може. Уз то су за ковид болнице покупљени лекари из других установа и њих на папиру можда има у довољном броју, али кад би било која инспекција ушла у Батајницу сигуран сам да би је затворила истог тренутка: нема довољно анестезиолога, пнеумофтизиолога, интерниста, инфектолога… А сестре које су запослене већином немају довољно искуства“, каже др Раде Панић, анестезиолог и председник Синдиката лекара и фармацеута.

Иако премијерка није добацила до овако детаљне анализе, вероватно би узвратила на исти начин – а зашто бих запошљавала лекаре када смо обезбедили вакцине. Уосталом, већ се јавно похвалила да је нешто слично рекла и Кризном штабу, да се нису сложили, али да је њена последња и гласи: „Моја је одговорност. Зашто онда имамо вакцине, зашто ми морамо да радимо нешто мимо света?!“

Мимо света? Па нико није укинуо мере пре него што је прошао бар 70 одсто вакцинације, а ни тада у потпуности. А још мање је неко укинуо здравствени систем за све нековид пацијенте.

„У болницама је скандал. Градска болница се од уласка у ковид режим напунила за шест дана, остали пацијенти су остали напољу. На једним вратима људи са торбицама чекају да неко буде отпуштен или да умре, а на другим вратима стоје људи са упутима за друге болести, заказаним прегледима или операцијама. Не схватају да је стављен кључ у браву и да нема више ни операција, мамографија или помоћи уколико ти се одузело пола тела и налазиш се у стању шлога у најави. Пацијенти који стижу на ковид одељење долазе касно и у запуштеном стању јер нису могли да чекају у редовима, јер су чекали па нису издржали и вратили су се кући или су се лечили код приватника. Умрла нам је жена од 36 година и тада сам први пут видела анестезиолога који плаче, а сузе и зној му се сливају испод скафандера. Знате ли шта значи када анестезиолог плаче? Сломио се, свима ће нам када ово прође требати психотерапија јер нико ту количину људског јада не може да носи. И народ и ми смо потпуно пуштени низ воду. Можемо да се боримо против болести, можемо да се боримо и против народа који не разуме, али не можемо да се боримо против власти која директно ради на томе да поцркамо и ми и пацијенти. Здравство функционише само на основу нашег ентузијазма, али смо ипак стигли од аплауза до линча.“

Биће да ипак има више него довољно тих који лагодно могу да носе ту количину људског јада, од антиваксера до премијерке. Једни су бројно бирачко тело, други су моћ, а у таквом распореду снага не би требало да нас изненађује најава др Панића: „Не само да смо жртвовани, већ нам је и преко тога урађено све лоше што је могло да се уради. Након овог грађани Србије сигурно могу да очекују да више неће бити здравствених радника јер нећемо отићи један по један – верујем да ће нас аутобуси возити преко границе када се ово заврши.“

За то, нажалост, премијерка неће одговарати. Али, када већ тако самозадовољно истиче да је одговорност за нечињење њена, а да по важећим законима грађани Србије имају право на заштиту психичког и физичког здравља, време је да се умеша нешто што можда имамо а можда и не – суд.

Аутор: Сандра Петрушић