Nema boljeg dana da predsednika predstave kao potencijalnu žrtvu atentata od onog u kom je broj preminulih od kovida prešao 50, jer čak i tugu treba usmeriti na njegovu žrtvu, a ne na narodnu.

Lekar, anesteziolog i čovek koji je nakon dvanaestočasovne smene u skafanderu zaplakao nad svojim pacijentima, onima koje ne može da spase i onima koje nema gde da primi, postao je legitimna meta nečeg što se zove „predsednik svih građana“. U danu kada je u Srbiji zaraženo 7.780 ljudi i uz upozorenje zdravstvenog stuba režima („Ako vam je stalo do lekara, promenite ponašanje. Prekinite kontakte, jer je to jedini način da pomognete sebi i njima“, Zlatibor Lončar) predsednik je sa svitom skoknuo do Niša da bi napario oči na tenkovima pristiglim iz Rusije i da bi se, uzgred, obračunao sa lekarima do kojih mu i nije baš stalo. I mada mu je malo do kojih suštinski stalo (čast odlikovanim i lojalnim medicinarima) s obzirom na to da su ukinuta preventivna testiranja za one koji su bili izloženi virusu i kontrolna za one koje su potvrđeno bili zaraženi, u ovom izvlačenju se ustremio samo na jednog – na dr Radeta Panića, predsednika Sindikata lekara i farmaceuta i čoveka koji se usudio da kaže ono što svi znamo (imamo i oči, i bolesne i mrtve) – zdravstveni sistem u Srbiji je pukao.

„Predsednik svih građana“ je rekao da bi odgovorio „brutalno“ da nije „predsednik države“ (srećom, građane nije spomenuo) i dodao: „Ovako ću samo reći da je to sramota. Naš zdravstveni sistem je u teškoj situaciji, ali napreduje svakog dana, raste, rađa heroje i junake prave“. Ali, baš kao i u zemlji iz koje su tenkovi stigli, heroji i junaci nisu oni koji upozoravaju na propuste zdravstvenog sistema, tako da je ovaj „nebrutalni“ odgovor otvorio pitanje – postoji li opasnost da i dr Panić padne kroz prozor, kao što su u Rusiji padali lekari koji su tvrdili da su bili prinuđeni da rade iako su bili zaraženi koronom. Ili bi se to dogodilo samo u slučaju da je odgovor bio „brutalan“?

Autor: Sandra Petrušić